Панонска низија је плодна равница која обухвата делове територија неколико земаља, међу којима је и север Србије, Војводина. Кроз векове ову су богату житницу насељавали различити народи, а сваки од њих је на јединствен начин дао допринос култури, образовању, градском уређењу, па чак и гастрономији по којој је Војводина изразито препознатљива. На крајњем северу Србије, у Северобанатском округу, налази се општина Кањижа, која се може похвалити богатством сакралних објеката, велелепних грађевина у стилу барока и сецесије, али и једним од најбоље сачуваних праисторијских кургана на тлу Србије.
По својој архитектури Кањижа је оличење правог средњоевропског градића, са приметним утицајима барокног и сецесијског стила. Стара Кањижа је почетком 20. века, тачније 1908. године, добила статус града, а са њим стекла и веће надлежности, као и могућности даљег и снажнијег напретка. Најважнији циљ града био је да се у што краћем року изгради нова зграда градске куће, што је и учињено три године касније. Ова грађевина и данас служи као седиште градске управе.
Градска кућа у Кањижи се сматра једним од најдрагоценијих архитектонских споменика сецесије у Војводини. Творац нацрта по којима је изграђена је Золтан Рајс, архитекта из Будимпеште, који је оригинални план градње, услед слабих материјалних могућности, морао да измени, заправо, поједностави. Према оригиналном Рајсовом плану, ова грађевина је асиметрична, што је карактеристично за зграде из доба сецесије, са истакнутим бочним торњем, који изгледа импресивно и изазива страхопоштовање. На послетку, будући да је био принуђен да план упрости, изоставио је торањ са сатом на левој страни, као што је и декорацију фасаде учинио скромнијом у односу на првобитну замисао.
Оно што ову грађевину чини нарочито посебном су истурена свечана сала са низом уских вертикалних прозора, украси од лима, геометријски једноставна зидна огледала.
Будимпештански архитекта потписује још једну добро познату грађевину у Кањижи. На Главном тргу је зграда садашње Управе за трезор и Центра за социјални рад. Верује се да је она још тада употпуњавала некадашњи пијачни трг, када се кренуло са изградњом Градске куће. На глави стубова, који зграду раздвајају на три дела, налази се женско лице са бујном косом коју уоквирују гране лозе. На највишем делу фронталног свода налази се симбол штедионице, што је и оригинална сврха зграде. У питању је кош са пчелама.
У њеној непосредној близини налази се и зграда Јавног предузећа за комуналне услуге "Комуналац". Оно што је интересантно код ове грађевине је то што је на обновљеном фронталном делу сачувана оригинална, шаролика орнаментика у којој доминирају елементи мађарске народне традиције.
Монументалност сакралних грађевина
Када је реч о сакралним објектима издвојићемо два: католичку Цркву Светих анђела чувара и православну Цркву Светог Архангела Михаила.
 Прва од наведених, изграђена је у другој половини 18. века, тачније 1768. године. Храм је страдао током револуције и борбе за слободу 1848-1849. године - изгорео је приликом опсаде града. Међутим, Црква Светих анђела чувара је након неколико година обновљена и то у класицистичком стилу касног барока.
Ову грађевину најбоље описује епитет монументалан, пошто је висока невероватна 62 метра, због чега апсолутно доминира центром града. Њена ширина износи 15 метара, док је висина звоника 48,5 м, са 5 звона. С правом је житељи ове општине називају "Велика црква".
Простор око цркве није занемарен; обухвата башту са великим бројем скулптура, са акцентом на кип Светог тројства, подигнутог 1891. године.
Српска православна Црква Светог Архангела Михаила у Кањижи има велики историјски значај, пошто је у тесној вези са Великом сеобом која се догодила 1690. године. Подигли су је Срби након што су дошли у ове крајеве.
На основу Летописа Српске православне црквене општине Кањижа, прва црква је подигнута на месту ушћа потока Киреш у Тису. Грађена је од плетера. Године 1773. на простору старог храма кренуло се са градњом нове цркве од тврдог материјала, по типском пројекту Бечког двора, а градња је завршена две године касније.
И ова сакрална грађевина је током мађарске револуције, средином 19.века претрпела велику штету - и она је изгорела до темеља. Црква каква је данас позната, подигнута је на истом месту 1851. године.
Спада у тип сакралних грађевина сомборског узора са високим и масивним торњем и барокним завршецима. Њему је посвећена много већа пажња него осталим деловима цркве.
У питању је једнобродна грађевина са петоугаоном апсидом споља и изнутра те наглашеним певничким испадима на северној и јужној фасади.
Данас унутрашњост ове сакралне грађевине чини иконостас скромне резбарије, изведен у комбинацији закаснелих барокно-рокајних биљних форми и појединих класицистичких елемената - канелираних стубова, зупчастих низова.
Повратак у далеку прошлост
Један од најбоље сачуваних праисторијских кургана на простору Србије је Калварија Кањижа. То је стара хумка која се налази на југозападу ове општине.
У питању је сакрални верски објект католичке процесије-ходочашћа који се углавном гради на неком узвишењу. Ако природног узвишења нема, онда би у ту сврху послужио и брег вештачког порекла, као древни курган код Кањиже који је део једног већег низа кургана сличне величине и грађе - хумке Потисја.
Ово сакрално место, које скоро уопште није изгубило свој оригиналан облик, великих је димензија. Релативна висина му је близу 5 метара, а ширина премашује 50 метара. Готово је савршеног кружног облика.
На брду су три крста од камена пешчара а до њих води путељак оивичен "кабинама" од цигли, са дрвеним крстом на врху, којим се симболизује важан религијски моменат: догађаји на путу Исуса Христа према Голготи док је носио Часни крст.
Кањижа се може похвалити и једним археолошким локалитетом. Недалеко од данашњег центра града, на Рибарском тргу, тамо где стоји споменик са натписом "Ту је почетак Кањиже" на три језика – латинском, српском и мађарском, налази се центар некадашњег земљаног утврђења Цнеса.
Информације о овом утврђењу добијене су из атласа грофа Марсиљија, са мапе коју је саставио последњих година 17. века. На основу њих изводи се закључак да је утврђење било монументалних димензија, од преко 40 хектара.
На основу повељских извора, Кањижа је вероватно била краљевски посед, о којем се у једној повељи, која датира из 1093. године, напомиње да припада опатији бенедиктинаца у Панонхалми.
Неведене грађевине су само делић онога што ова општина на крајњем северу Србије поседује. Етно села и салаши у њеној околини упознају нас са начином живота њених некадашњих житеља и њиховим обичајима. Бројни сачувани експонати склапају делове слагалице о традицији овог дела Панонске низије. Поред њих то чини и ветрењача у селу Орому, бајковита Вила Сат у Хоргошу и друге грађевине.
Више информација: